Digitalnu imovinu, najpre moramo razdvojiti od imovine u digitalnom obliku. U današnjoj eri digitalizacije neophodno je razlikovati digitalnu imovinu od imovine koja se vodi u digitalnom obliku (kao štu npr. akcije kao dematerijalizovane hartije od vrednosti), a koja iz različitih razloga ne predstavlja digitalnu imovinu onako kako je definiše zakon.
Zakon o digitalnoj imovini Republike Srbije definiše digitalnu imovinu na sledeći način:
digitalna imovina, odnosno virtuelna imovina, označava digitalni zapis vrednosti koji se može digitalno kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi i koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja, pri čemu digitalna imovina ne uključuje digitalne zapise valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja i drugu finansijsku imovinu koja je uređena drugim zakonima, osim kada je drugačije uređeno ovim zakonom;
Kako bi ovu (opravdano) komplikovanu definiciju učinili razumljivijom, odmah ćemo preći na podelu digitalne imovine na 2 kategorije:
- Virtuelne (kripto) valute;
- Digitalni tokeni.
U najkraćem, virtuelne valute predstavljaju elektronsko privatno sredstvo razmene. U pitanju je vrsta digitalne imovine koja je od strane fizičkih i pravnih lica prihvaćena kao sredstvo razmene koje nije novac niti je zakonsko sredstvo plaćanja, a kojim se može raspolagati.
Najpoznatija virtuelna valuta je naravno bitkoin.
Glavna prednost virtuelnih valuta su mogućnost široke rasprostranjenosti (nije neophodno postojanje bankarskog sistema u određenoj državi kako bi neko lice obavilo transakciju putem virtuelnih valuta) i niski transakcioni troškovi.
Digitalni tokeni na drugoj strani predstavljaju digitalnu imovinu koja njenom korisniku daje jedno ili više imovinskih prava, uključujući i pravo da mu budu pružene određene usluge.
Navedena imovinska prava mogu biti raznolika, dok su u poslednje vreme popularne i tzv. digitalne usluge.
Glavna podela digitalnih tokena je na zamenljive (fungible tokens) i nezamenljive (non-fungible tokens, NFT).
Postoji više istih zamenljivih digitalnih tokena, dok je nezamenljivi digitalni token samo jedan.
Suštinski, nezamenljivi digitalni token je garant autentičnosti, što dodatno povećava njegovu vrednost.
Prvi tvit na svetu prodat je upravo putem nezamenljivog digitalnog tokena.
Kada je reč o digitalnoj imovini bitno je napomenuti još neke njene osobine.
Koliko god bila dobra stvar za građane i privredu smanjenje transakcionih troškova, postoje tri izazova u vezi sa digitalnom imovinom koje je neophodno rešiti.
Prvi, koji tangira javni interes je što transakcije digitalnom imovinom jesu anonimizovane. Nije moguće znati razlog određene transakcije.
To otvara prostor i za nedozvoljene transakcije, i otežava organima javne vlasti sprovođenje zakona.
Drugi, koji tangira i javni interes i interes građana i privrede je volatilnost. Vrednost digitalne imovine sklona je fluktuiranju.
Ipak, ovaj problem je u velikom meri ublažen pojavom stabilnih novčića (stablecoins) čija se vrednost u odgovarajućem paritetu vezuje ili za zakonsko sredstvo plaćanja ili za vrednost nekog imovinskog prava (npr. vrednost žiga ili čelika).
Treći, se odnosi na zaštitu životne sredine. Nije potrebno posebno obrazlagati koliku potrošnju električne energije zahteva rudarenje.
Za kraj ovog teksta pomenućemo i nadležne organe u Republici Srbiji za primenu Zakona o digitalnoj imovini:
Narodna banka Srbije nadležna je za primenu Zakona u delu koji se odnosi na digitalnu imovinu.
Komisija za hartije od vrednosti nadležna je za primenu Zakona u delu koji se odnosi na digitalne tokene i na digitalnu imovinu koja ima odlike finansijskih instrumenata.
Zakon propisuje i da postoji podeljena nadležnost ova dva nosioca javnih ovlašćenja kada je reč o digitalnoj imovini koja ima karakteristike i virtuelne valute i digitalnog tokena.