DA LI ČLANOVI DRUŠTVA S OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU ZAISTA OGRANIČENO ODGOVARAJU ?

Prema statistici Agencije za privredne registre u Republici Srbiji je registrovano 137.214 privrednih društava, dok veliku većinu tih društava čine društva s ograničenom odgovornošću.

Društvo s ograničenom odgovornošću predstavlja najatraktivniju pravnu formu za potencijalne investitore pre svega zbog tzv. ograničene odgovornosti članova, ali i zbog jednostavnosti i niskih troškova osnivanja, propisanog minimalnog osnovnog kapitala i jednostavne strukture upravljanja.

Pravilo je da članovi uopšte ne odgovaraju za obaveze društva, naravno, nepostojanje pravne odgovornosti članova ne treba mešati sa ekonomskim rizikom gubitka uloženih sredstava u finansijskom smislu. Društvo za svoje obaveze odgovara isključivo svojom imovinom, dok članovi odgovaraju društvu do visine upisanog, a neuplaćenog/neunetog uloga.

Međutim, iako zvuči čudno uzevši u obzir naziv pravne forme društva, za razliku od društva koje uvek odgovara neograničeno, i članovi društva sa ograničenom odgovornošću mogu neograničeno odgovarati za obaveze koje je društvo preuzelo, ali isključivo u zakonom propisanim situacijama.

Prvi slučaj se odnosi na institut probijanja pravne ličnosti (eng. lifting the veil) koji ima za cilj da zaštiti poverioce društva od fraudoloznog postupanja članova, odnosno zloupotrebe pravila o ograničenoj odgovornosti. Institut probijanja pravne ličnosti odnosi se na situaciju kada se odstupa od načela pravne razdvojenosti i samostalnosti pravnog lica, te se omogućava poveriocima društva da svoje potraživanje naplate iz imovine člana društva s ograničenom odgovornošću.

Zakon o privrednim društvima navodi neke tipične oblike zloupotrebe kao što su:

1. upotreba društva za postizanje cilja koji je inače zabranjen; 
2. korišćenje imovine društva ili raspolaganje njome kao da je lična imovina članova; 
3. korišćenje društva ili njegove imovine u cilju oštećenja poverilaca društva; 
4. umanjenje imovine društva i sticanje koristi za članove i/ili treća lica pri čemu je član znao ili morao znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze.

Bitno je napomenuti da ovo nisu jedini mogući oblici zloupotrebe te da sud može utvrditi da je do zloupotrebe došlo i u drugim slučajevima, a što svakako mora biti predmet parničnog postupka.

Poverilac društva s ograničenom odgovornošću svoje pravo ostvaruje podnošenjem tužbe nadležnom sudu u roku od 6 meseci od dana saznanja za zloupotrebu, a najkasnije u roku od 5 godina od dana zloupotrebe. Nažalost, sudska praksa u ovoj oblasti nije dovoljno razvijena budući da poverioci, čijoj je zaštiti ovaj institut namenjen, nisu u dovojlno upoznati sa ovim pravnim institutom.

Drugi slučaj predstavlja novinu u našoj legislativi i tiče se posledica prinudne likvidacije društva s ograničenom odgovornošću. Naime, opšte odredbe koje se tiču likvidacije propisuju da članovi odgovaraju do visine primljenog likvidacionog ostatka, dok sada zakonodavac pravi malu, ali značajnu, razliku kod prinudne likvidacije i predviđa pojačanu odgovornost kontrolnog člana društva za kojeg se pretpostavlja da je najodgovorniji za razloge prinudne likvidacije.

Ranije odredbe Zakona o privrednim društvima pružale su mogućnosti za zloupotrebu i izbegavanje ispunjenja obaveza tako što bi se ispunili uslovi za prinudnu likvidaciju društva (najčešće podnošenjem ostavke jedinog zakonskog zastupnika).

Iz navedenog razloga došlo je do izmene Zakona o privrednim društvima te sada kontrolni član društva s ograničenom odgovornošću odgovara za obaveze društva neograničeno solidarno bez obzira na visinu primljenog likvidacionog ostatka.

Proširivanjem odgovornosti kontrolnih članova i uspostavljanjem njihove neograničene odgovornosti u slučaju prinudne likvidacije pružen je podsticaj svim drugim licima da ulaze u pravne odnose sa društvima znajući da će imati mnogo veću šansu za namirivanje potraživanja. Potrebno je naglasiti da se kontrolnim članom smatra lice koje samostalno ili sa povezanim licima poseduje većinsko učešće u kapitalu društva (više od 50% prava glasa).

Posebno je zanimljiv stav Vrhovnog (kasacionog) suda usvojen na sednici održanoj dana 16.03.2021. godine, kojim se omogućava efikasnije ostvarivanje prava (naplate duga) poverilaca prema kontrolnom članu društva.

Naime, u dosadašnjoj praksi već pokrenuti postupci izvršenja morali su biti prekinuti, dok je izvršni poverilac upućivan na parnični postupak kako bi izdejstvovao izvršnu ispravu u odnosu na kontrolnog člana i na taj način ispunio uslove iz odredbe člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te nakon toga pokrenuo novi postupak izvršenja (sada prema kontrolnom članu). 

S obzirom na prethodno izneto, Vrhovni (kasacioni) sud je zaključio da je krajnje necelishodno da se izvršni poverilac upućuje na parnični postupak da bi izdejstvovao izvršnu ispravu kojom će se utvrditi kontrolni član, jer bi navedeno produžilo vreme ostvarivanja prava izvršnog poverioca i stvorilo dodatne, a bespotrebne troškove. 

Ovakav pravni zaključak omogućava poveriocima da podnošenjem isprave iz Javnih registara (APR ili CRHoV) kojima se dokazuje svojstvo kontrolnog člana društva, nastave već započet postupak izvršenja prema kontrolnom članu društva brisanog usled prinudne likvidacije. Navedeno se odnosi i na nastavak parničnog postupka koji je iz istih razloga prekinut.