INICIJALNI AKT ZA POKRETANJE PARNIČNOG POSTUPKA

Način na koji pojedinac može da zaštiti svoj interes, nekada ekonomski, a nekada isključivo pravni interes, najčešće je u parničnom postupku podnošenjem tužbe.

Kada bismo pokušali da definišemo sam pojam tužbe, mogli bismo reći da je u pitanju Pravna radnja tužioca u kojoj ističe zahtev sudu za pružanje pravne zaštite određenog sadržaja u odnosu na konkretnog tuženog.

Tužilac tom pravnom radnjom iznosi i tvrdnju da se tuženi prema njemu nalazi u određenoj građansko-pravnoj obavezi, koju tuženi neće dobrovolјno da ispuni ili se nalazi u određenom odnosu za koji tvrdi da je ovlašćen tražiti u svoju korist utvrđenje postojanja nekog pravnog odnosa i/ili određenog činjeničkog skupa ili zahtevati da se proizvede određena promene u pravnom odnosu ili statusu.

Sam pojam tužbe možemo da definišemo i u formalnom i u materijalnom smislu. U formalnom smislu bi predstavljala određeno pismeno, odnosno podnesak kojim se pokreće postupak u kojem je sadržan zahtev za pružanjem pravne zaštite, dok bi u materijalnom smislu značilo zahtev stranke za donošenje presude određenog sadržaja u smislu postavljenog tužbenog zahteva. 

S obzirom na vrstu zahtevanja prema sudu i zaštite koja se želi postići, odnosno ostvarenja ili promena prava prema kome je usmereno, možemo definisati nekoliko vrsta tužbi:

• Tužba za osudu na činidbu – kondemnatorna,
• Konstitutivna tužba – preobražajna,
• Tužba za utvrđenje – deklaratorna.

Kondematornom tužbom možemo da nazovemo onu tužbu kojom tužilac od suda zahteva da tuženom naloži određeno ponašanje, osudu na određeno činjenje ili nečinjenje – preduzimanje radnje, davanje i činjenje, propuštanje radnje (nečinjenje) ili trplјenje radnje. Ona je jedna od najčešćih vrsta tužbi u pravnom životu i kod ove tužbe se u pravnoj teoriji (i praksi) postojanje pravnog interesa za njeno podnošenje sudu unapred pretpostavlja iz najmanje dva razloga. Prvi, jer naš pravni poredak uspostavlja princip zabrane samovlašća (osim određene u uskim slučajevima zakonom dozvoljene sampomoći), pa tužilac nije ovlaščen da sopstvenim aktima uspostavi povređeno pravo i drugi, na osnovu presude donete u parničnom postupku pokrenutom po kondemnatornom zahtevu, tužilac može, ako je presuda povoljna po njega, pokrenuti izvšrni postupak.

Konstitutivnom/preobražajnom tužbom tužilac zahteva promenu u određenom pravnom odnosu ili statusu.

Situacije u kojim se može podneti navedena tužba najčešće su kada je promenu pravnog odnosa moguće ostvariti samo uz saglasnot protivne stranke, a takva saglasnost  je izostala, odnosno nema je. Tada se traži da sud svojom voljom nadomesti izostanak te saglasnosti. Takođe, u onoj grupaciji pravnih odnosa u kojima značajnije mesto zauzima javni interes, a stranke ni saglasnom izjavom volja ne mogu ostvariti određenu pravnu ili statusnu promenu (npr. tužba za razvod braka). Sama promena prava ili pravnog odnosa nastupa pravnosnažnošću odluke kojom se usvaja takav tužbeni zahtev, a zahtevi se mogu ticati zasnivanja novog pravnog odnosa, promene postojećeg pravnog odnosa ili prestanka postojećeg pravnog odnosa ili stanja.

Deklarativna tužba je pravno sredstvo kojim se otklanja nesigurnost i neizvesnost u pravnim odnosima između pravnih subjekata i kojom se obezbeđuje pravna sigurnost. Odlučivanjem po ovoj vrsti zahteva sud unosi izvesnost u odnose stranaka, čime ova vrsta zahteva dobija i preventivni značaj. Kod tužbi za utvrđenje, prilikom odlučivanja, sud svojom odlukom ne stvara nove pravne odnose, niti preinačuje postojeće, već na nesumnjiv način utvrđuje da li oni postoje ili ne. Zbog toga tužbe za utvrđenje imaju deklaratorni, a ne konstitutivni karakter, te kako ova vrsta tužbe pripada deklaratornom sistemu pravne zaštite, ona se podnosi sudu pre nanošenja povrede pravnih odnosa. Dakle, tužba za utvrđenje ima prvenstveno preventivni karakter i podnosi se pre dospeća. Deklaratorna tužba je pravna radnja kojom tužilac zahteva da sud utvrdi:

• postojanje odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa;
• istinitost odnosno neistinitost neke isprave; 
• postojanje odnosno nepostojanje određene činjenice ako je to predviđeno zakonom ili drugim propisom;  
• povredu prava ličnosti.

Tužba za utvrđenje kao vid pravne zaštite zahteva dokazivanje postojanja pravnog interesa tužioca za podnošenje tužbe. Za dopuštenost deklaratorne tužbe, kako bi sud bio dužan da o postavlјenom tužbenom zahtevu raspravlјa i donese meritornu odluku, tužilac mora prvo da iznese tvrdnju da traži pravnu zaštitu određenog sadržaja iz razloga što je njegovo subjektivno pravo povređeno ili ugroženo, pa potom da učini verovatnim da će njegov tužbeni zahtev, ako bude usvojen, za njega predstavlјati ostvarenje određene pravne koristi, koju bez, za njega povolјne, sudske odluke na drugi način ne bi mogao ostvariti.