Opšte pretpostavke za tužbu su:
- Pravna sposobnost
- Poslovna sposobnost
- Postulaciona sposobnost
Definiciju pravne sposobnosti možemo da sagledamo u pogledu materijalnog prava gde ona predstavlja sposobnost da se bude imalac prava i obaveza. U procesnom pravu ona je stranačka sposobnost tj. mogućnost da se bude tužilac ili tuženi („procesna pravna spsobnost”).
Naspram pravne sposobnosti poslovna sposobnost u materijalnom pravu predstavlja sposobnost lica da izjavama volje zasniva, menja ili gasi prava i obaveze dok u procesnom pravu predstavlja sposobnost stranke da punovažno preduzima radnje, kao i da se radnje prema njoj punovažno preduzimaju.
Kada se govori o postulacionoj sposobnosti to je sposobost pranično sposobne stranke da sama, lično i neposredno preduzima parnične radnje. Dakle, da postupa pred sudom.
Pored opštih pretpostavki, za uspešno vođenje postupka, moraju biti ispunjene dodatne pretpostavke koje se tiču stvarne i procesne legitimacije.
Stvarna legitimacija je materijalnopravna veza između konkretnog zahteva za presudu i lica koja su u tužbi označene kao tužilac i tuženi. Stranka je stvarno legitimisana ako je nosilac prava i obaveza u materijalnopravnom odnosu povodom koga je spor nastao. To sledstveno znači da je tužilac aktivno stvarno legitimisan ako je nosilac pravnog ovlašćenja (ovlašćenja da nešto zahteva), a tuženi pasivno stvarno leigitimisan ako je nosilac pravne dužnosti (obaveze ispunjenja zahteva). Sama stvarna legitimacija nije procesno već materijalno-pravno pitanje, tj. pretpostavka od koje zavisi osnovanost tužbenog zahteva.
Procesnu legitimaciju možemo definisati kao ovlašćenje za vođenje parnice, odnosno ovlašćenje stranke da u sopstveno ime vodi parnicu. Ovlašćenje za vođenje parnice nije građanskopravno ovlašćenje koga se titular može odreći to je mogućnost stranke da svoje pravo ostvari pokretanjem konkretne parnice. S tim u vezi procesna legitimacija može biti aktivna i pasivna gde je tužilac aktivno legitimisan, a tuženi pasivno legitimisan. Procesnu legitimaciju ocenjuje sud u toku postupka i to ispitivanjem postojanja pravnog interesa tužioca da istakne određeni zahtev za presudu i usmeri ga protiv lica koga je u tužbi označio kao tuženog. Procesna legitimacija ocenjuje se s obzirom na konkretne stranke i konkretnu parnicu. Svaka parnica je determinisana u subjektivnom i objektivnom smislu, odnosno za svaku parnicu moraju postojati konkretna lica kao stranke u postupku i svaka parnica mora da ima konkretan predmet, pa ceneći te činjenice, sud ocenjuje da li postoji procesna legitimacija. Ocenu o postojanju procesne legitimacije sud donosi na osnovu normi materijalnog prava i na osnovu dokazanog konkretnog pravnog interesa za dobijanje povoljne odluke. U pojedinim parnicama procesna legitimacija pripada trećim licima, odnosno organima. Treća lica, odnosno organi, parnicu vode u svoje ime, ali u tuđem ili javnom interesu (npr. javni tužilac u zakonom propisanim situacijama, sindikat u radnim odnosima i sl).
PRAVNI INTERES U PARNIČNOM POSTUPKU
Pravni interes predstavlјa poseban interes za vršenje na objektivnom pravu zasnovanog subjektivnog prava, odnosno posebna pravna korist koju stranka očekuje od izabranog suda u njenoj pravnoj stvari, a koju ne može ostvariti na neki drugi način. Ako je pravnu zaštitu moguće postići i bez intervencije suda, tada nema pravnog interesa za angažovanje pravosuđa. Pravni interes podrazumeva ličnu pravnu dobit jednog procesnog subjekta da bi zatražio sudsku zaštitu za svoje povređeno subjektivno pravo.
Pravni interes (interes za sudsku zaštitu kao procesno-pravni pojam) u formalnom pravu predstavlјa uvodnu premisu za iniciranje parničnog postupka, dok pravni interes u materijalnom pravu predstavlja interes zaštićen zakonom, i može biti ekonomski, politički ili interes neke druge društvene prirode.
U pravnoj teoriji se uzima da takav interes postoji naročito kad se pravni položaj tužioca pokazuje kao neizvestan u odnosu prema tuženom, a potreba za otklanjanjem ove neizvesnosti se pokazuje kao opravdana.
Postojanje pravnog interesa za deklaratornu tužbu je procesna pretpostavka, na koju sud mora paziti u toku celog postupka. Sud odbacuje tužbu ako nađe da tužiocu nedostaje interes za utvrđenje.
U praksi su poznata dva načina za utvrđenje pravnog interesa: 1/ na osnovu materijalnopravne norme koja određene subjekte izričito ovlašćuje da traže određenu pravnu zaštitu. Dakle, sama norma, a priori, potvrđuje postojanje pravnog interesa tako da tužilac nije dužan da ga dokazuje (tzv. tužba na osnovu samog zakona) i 2/ na osnovu dokazanog konkretnog pravnog interesa za dobijanje povoljne odluke (tzv. tužba bez izričitog zakonskog osnova).