ZASTARELOST DAVANJA OTKAZA UGOVORA O RADU ZAPOSLENOM U SLUČAJU POVREDE RADNE OBAVEZE, ODNOSNO NEPOŠTOVANJA RADNE DISCIPLINE KOJE TRAJE

Zakon o radu (u daljem tekstu: ZOR) članom 179 reguliše razloge za otkaz ugovora o radu zaposlenom od strane poslodavca, te u stavovima dva i tri kao razloge za otkaz definiše različite vidove skrivljenih povreda radne obaveze i skrivljenog nepoštovanja radne discipline od strane zaposlenog. Dalje je članom 184 stav 1 ZOR propisano da otkaz ugovora o radu iz ovih razloga poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza (subjektivni rok), odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza (objektivni rok). Odnos subjektivnog i objektivnog roka zastarelosti davanja otkaza je takav da, shodno opštim pravilima o računanju rokova, subjektivni rok teče unutar objektivnog roka, odnosno da istekom objektivnog roka ističe i subjektivni rok zastarelosti davanja otkaza zaposlenom od strane poslodavca. 

Međutim, u pravnoj teoriji i sudskoj praksi pojavilo se kao sporno sledeće pitanje: 

• Kada počinje da teče rok zastarelosti davanja otkaza zaposlenom od strane poslodavca u situaciji kada zaposleni kontinuirano, u dužem vremenskom periodu, vrši određene istovrsne povrede radnih obaveza, odnosno ne poštuje radnu disciplinu kod poslodavca?

U situaciji kada zaposleni kontinuirano vrši istovrsne povrede tj. kršenja radnih obaveza i nepoštovanje radne discipline, ovakvo postupanje zaposlenog eksplicitno govori o njegovom odnosu prema izvršenim povredama, odnosno nameri da iste vrši u produženom trajanju, sa istim načinom delovanja.  Iz navedenih razloga, ovakvo postupanje zaposlenog ima se posmatrati u celini, odnosno u njegovom jedinstvu, te se u ovakvim situacijama radi o jednoj povredi radne obaveze, odnosno nepoštovanju radne discipline u produženom trajanju, a što direktno utiče i na računanje rokova zastarelosti za davanje otkaza u ovim slučajevima. 

Dakle, kada je zaposleni povredu radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline učinio u produženom trajanju, rokovi zastarelosti za davanje otkaza ugovora o radu računaju se od poslednje izvršene pojedinačne radnje koja predstavlja povredu radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline. 

Da bi uopšte bilo mesta primeni instituta produžene povrede radne obaveze, odnosno discipline, neophodno je da u izvršenju povreda radnih obaveza, odnosno u kršenju radne discipline nesumnjivo postoji:

• istovetnost oštećenog (poslodavca), 
• istovrsnost predmeta povrede, 
• korišćenje iste situacije, odnosno istog trajnog odnosa, 
• jedinstvo mesta i prostora izvršenja povreda i 
• jedinstveni stepen krivice učinioca (zaposlenog),

te ukoliko je sve gore navedeno i ispunjeno, ocenjuje se da je u takvom slučaju reč o produženoj povredi radne obaveze, odnosno nepoštovanju radne discipline, tj. radi se o aktima zaposlenog u produženom trajanju. U ovakvoj situaciji se, u kontekstu rokova zastarelosti propisanih odredbom člana 184 stav 1 Zakona o radu, mogu sankcionisati sve izvršene radnje povreda radne obaveze i discipline, ukoliko je poslednja od ovih radnji učinjena u okviru propisanih rokova zastarelosti. 

Povodom ovog pitanja zauzet je jedinstven stav i u sudskoj praksi, odnosno stav da se ovakve vrste povreda, u čijem izvršenju postoji istovetnost oštećenog (poslodavca), istovrsnost predmeta povrede, postojanje iste situacije, odnosno istog trajnog odnosa, te jedinstvo mesta i prostora izvršenja povreda, imaju posmatrati kao produžene povrede,odnosno akti u produženom trajanju, te da se, u kontekstu zastarelosti otkaznih razloga propisanih odredbom člana 184 stav 1 Zakona o radu, objektivni rok zastarelosti računa počev od trenutka poslednje izvršene radnje. Drugim rečima, ukoliko postoji kontinutitet vršenja istih i/ili sličnih povreda, mogu se sankcionisatisve izvršene pojedinačne povrede, bez obzira što je deo njih faktički izašao iz okvira roka zastarelosti, ukoliko je poslednja povreda izvršena u okviru tog roka.

Primera radi, tako je Vrhovni sud Srbije u presudi Rev2-1812/2002 od 22.01.2003. godine, zauzeo sledeći stav:

„Na taj način sudovi su, zanemarujući kontinuirano ispunjenje uslova za postojanje pravne konstrukcije produžene teže povrede radne obaveze, koji uopšte nisu prestali da postoje, pogrešno od jedne učinili dve pravne konstrukcije odvojenih povreda od kojih prema zaključku sudova za prvu je zastarelo vođenje disciplinskog postupka…“

Ovakva pravna logika preuzeta je iz krivičnog prava, te preneta na domen radno-pravnog zakonodavstva, s obzirom da otkazni postupak i jeste koncipiran po ugledu na krivični postupak, budući da se upozorenjem na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zaposlenom stavlja na teret da je protivpravno postupao, dok zaposleni svojim izjašnjenjem na ove navode poslodavca ostvaruje svoje garantovano pravo na odbranu.

Na samom kraju ukazujemo da je u svakom slučaju za zakonit otkaz ugovora o radu dovoljno postojanje i samo jedne povreda radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline učinjeno od strane zaposlenog, a da činjenica da je zaposleni svojim postupanjem ili propuštanjem ostvario više povreda radne obaveze, odnosno discipline, predstavlja samo otežavajuću okolnost za istog, te veću izvesnost za poslodavca da će sud u slučaju eventualnog sudskog postupka bar u jednoj od ovih povreda videti osnovani i zakoniti razloga za otkaz ugovora o radu zaposlenom.